O kulturnom obrascu

picnic gun„Čim se čovek uzdigne nešto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono sto se u filozofiji naziva »vrednost«. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u službu.“ Slobodan Jovanović, O kulturnom obrascu 

1

Kultura je širi pojam i od nauke, i od umetnosti, i od politike. U nas je bilo političara, i to znamenitih, koji po kulturi nisu stajali visoko, i kojima se to računalo u zaslugu, kao znak da nisu izgubili vezu sa narodom. Neki od naših čuvenih književnika imali su više dara nego obrazovanja, i vodili skoro čergaski život. Neko vreme držalo se da pravi pesnik u svom privatnom životu, kao i u svom književnom delu, mora biti žrtva svojih strasti i osećanja, i to, ako treba, pojačanih alkoholom. Za naučnike pak mislilo se da, stojeći na vrhu prosvete, samim tim daju dokaza i o svojoj visokoj kulturi. Međutim, na primeru ne malog broja naučnika moglo se videti da nauka i kultura nisu jedno isto. Naučnik se često razvija jednostrano, razvijajući svoje intelektualne sposobnosti o trošku ostalih. Kulturni čovek nije jednostran. On neguje i svoju intelektualnost, i svoju osećajnost, i svoju moralnost. Saglasnost koju teži održati između tih raznovrsnih elemenata, ogleda se u celom njegovom načinu života, u celoj njegovoj ličnosti. Njegova filozofija života prešla mu je u narav.

Kad je reč o kulturi jednog naroda moraju se uzeti u obzir sve grane njegovog duhovnog života: ne samo njegova nauka, nego isto tako njegova vera i moral, njegova književnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i privreda, njegovi običaji i zabave… Tek na osnovu svega toga može se reći kakav kulturni obrazac taj narod ima, i koliko je taj obrazac produbljen i prefinjen.

Kao primer jednog visokog kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji su stari humanisti izradili na osnovu antičke filozofije. Oni nisu brinuli o usavršavanju društvenih ustanova, nego o oblagorođavanju pojedinaca. Oblagorođavanje je trebalo da počne samopromatranjem i samosavlađivanjem. Čovek ne sme robovati svojim strastima: umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima. Da bi mogao upravljati samim sobom, njemu je potrebno jedno merilo vrednosti, prema kome bi svoje prohteve i težnje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili: »Poznaj sebe sama!«, »Sve sa merom!«. Da bi našao merilo vrednosti, čovek mora uzeti sve stvari kao delove jedne celine. Tek kad ih dovede u vezu i pokuša uskladiti, on je u stanju svaku stvar postaviti na svoje mesto i odrediti joj relativnu vrednost. Težeći za skladnošću, on odbacuje sve sto je jednostrano i preterano.

Samo kroz ovako ukupno i usklađeno razumevanje sveta i života čovek dolazi do unutrašnjega mira i ravnoteže. On se ne da suviše uzbuditi ni promenama sreće ni udarima sudbine. Kao što ne podleže vlastitim strastima, tako ne podleže ni spoljašnjim potresima. On ne beži od uspeha u životu, ali pazi da mu uspeh ne postane neodoljiva strast, koja bi poremetila njegovu unutrašnju ravnotežu. Kao što je rečeno, njemu nije ni do čega stalo mnogo. Svoj pravilni duhovni razvitak smatra glavnim ciljem, ali opet zato ne precenjuje sebe sama, jer uopšte ne precenjuje ništa.

Humanisti su naučili od antičkih filozofa da ne treba živeti nasumce, da ima jedna veština življenja koju valja naučiti, i da samo ta veština unosi reda i jedinstva u nas život. Danas se čuje na sve strane da društveni život treba rukovoditi po jednome planu. Humanisti su tvrdili da pojedinac treba svoj vlastiti život da po jednom planu rukovodi. Oni su preuznosili ličnu disciplinu, kao što se danas preuznosi društvena disciplina.

Humanistički kulturni obrazac vladao je dugo vremena na Zapadu. I engleski »džentlmen«, i nemački »kulturni čovek«, i francuski »honnete homme« jesu kulturni obrasci s istom humanističkom osnovom. U svima njima naglašeno je pristojno ponašanje i lepo vaspitanje, ali ne kao nešto spoljašnje i formalno, nego kao nešto u čemu se ogleda naša lična vrednost i sposobnost za samodisciplinu.

U današnje vreme humanistički obrazac izgubio je mnogo od svoje privlačnosti. Humanisti su cenili čoveka po tome kakav je, a ne po tome šta je postigao i koliko je uspeo. U današnje vreme više se cene dela nego karakteri. Na uzdizanje čoveka iz animalnosti ka što većoj duhovnosti ne usredsređuje se više pažnja. Smatra se da je pojedinac proizvod društvene sredine, i da ta sredina, ako je razumno i pravično uređena, obezbeđuje i duhovni razvitak pojedinca. Popravka društvenih ustanova postala je važnija od odgajivanja pojedinaca. Stari humanizam težio je da na što viši stepen obrazovanosti uzdigne ma i manji broj ljudi; savremena demokratija teži da prosvećivanje raširi na što veci broj, pa ma se usled toga stepen obrazovanosti morao i sniziti. To je razlika između intenzivne i ekstezivne kulture – kulture u dubinu, i kulture u širinu.

Po demokratskim pojmovima, humanistički obrazac ne bi bio za odbacivanje, ali njegova je mana što je dostupan samo jednoj odabranoj manjini – dakle, ima u sebi nečeg aristokratskog. Potrebu prosvećivanja pojedinaca demokratija priznaje, ali je ne vrši pojedinačno, nego masovno. Ma koliko da se u demokratiji ističe značaj ustanova, ne gubi se iz vida da od prosvećenosti pojedinaca zavisi da li će ustanove biti pravilno shvaćene i primenjene, ili će se postepeno izvitoperiti. Za razliku od demokratije, komunizam sasvim odbacuje humanistički obrazac. Komunizmu treba pojedinac kojim društvo može bezuslovno upravljati – a ono će njime tim lakše upravljati što je on manje sposoban za samoupravljanje. U komunističkom društvu, kao u kasarni, poslušnost je glavna vrlina, i svaki pokušaj samostalnog mišljenja znači kažnjivi prekršaj discipline. Društvena disciplina na taj način isključuje ličnu samodisciplinu, koja se žigoše kao nešto antisocijalno, što neminovno vodi u anarhiju.

 

2

Naša inteligencija nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izradila jedan originalni obrazac. U doba Ujedinjene omladine govorilo se o »dobrom Srbinu«. U krugu Svetozara Markovića govorilo se o mortalnim osobinama jednog socijalista. U prvom slučaju izrađivao se jedan nacionalni, a u drugom jedan politički obrazac. Ni u jednom ni u drugom slučaju nije se mislilo o onome što je pojedincu bilo potrebno za formiranje njegovog ličnog karaktera, Vrline koje su se negovale kod dobrog Srbina ili kod dobrog socijalista bile su potrebne ne njemu lično, nego kolektivu kome je pripadao.

U našoj književnosti bilo je malo pokušaja da se jedan kulturni obrazac izradi. Pisci koji bi opominjali na francuske moraliste, sasvim su retki. Dositej bi bio tim moralistima jos najbliži. On nije kao neki od prosvetitelja XVIII veka bio suv racionalist. Imao je raznežavanja ili, kako se u njegovo vreme govorilo, »čuvstvitelnosti«, nalik na Rusovljevu sentimentalnost. Verujući u naš urođeni zdrav razum i u našu urođenu dobrotu, on je zadatak prosvećivanja svodio na davanje znanja: znanje nije bilo urođeno, ono je imalo da se učenjem stiče. Dositejevi sledbenici preterivali su još više u precenjivanju školskih znanja, kao da bi to bilo sve što još nedostaje čoveku, koji je od prirode dobio i razumnost i dobrotu. Širenje pismenosti i otvaranje škola bilo je dovoljno da se, i bez jednog utvrđenog kulturnog obrasca, stvaraju kulturni pojedinci.

Posle Dositeja drugi moralist od značaja bio bi Svetozar Marković. Kao i drugi socijalisti, tako je i on više razmisljao o političkom, nego o kulturnom obrascu. Moralistima se približavao utoliko što je, kao revolucionarnu snagu, prikazivao pored potlačenih klasa još i one pojedince koji po svojim ličnim osobinama, kao prve laste, nagoveštavaju dolazak novoga doba. Ti su pojedinci bili prvi primerci novog, boljeg čoveka. Za razliku od običnog čoveka, taj bolji čovek nije bio egoist, već altruist, ali na svoj način. Čistim umovanjem on je dolazio do zaključka, da je na kraju krajeva altruizam korisniji od egoizma. Takav altruizam, hladan i sračunat, nije bio ništa drugo nego uviđavniji egoizam. U »boljem čoveku« nije više bilo ni traga od Dositejeve čuvstvitelnosti. On se stideo osećajnosti i ugušivao ju je u klici. Usiljavao se da u svima prilikama bude onako iznad svojih ličnih osećanja, kao što je to naučnik u trenucima posmatranja i istraživanja. Markovićev bolji čovek imao je sličnosti sa Turgenjevljevim Bazarovom. Kulturni čovek pazi da se što potpunije i što skladnije razvija. Bolji čovek bio je jedan sleđeni intelektualac, koji se razvijao samo u jednom pravcu, i u koga je sve bilo izmozgano. Marković je verovao u pozitivne nauke onako, kao Dositej u prosvetiteljsku filozofiju, i zato je našao svoj ideal u jednom čoveku koji ne bi imao ničega sebičnog ni subjektivnog, ali u isto vreme ne bi imao srca nimalo. U naše vreme, komunisti su pokazali kakav taj ideal izgleda, kad se ostvari.

Posle Dositeja i Markovića, u nas nije bilo moralista od većeg uticaja. Bogdan Popović, Božidar Knežević, Uroš Petrović imali su crta jednoga moralista. Petrović je umro mlad, a Popović i Knežević uticali su na savremenike drugim svojim osobinama. Među našim pesnicima samo bi Njegoš imao filozofskih pesama u pravom smislu reči. Njega, hrišćanina i kaluđera, mučio je problem Zla u svetu. Ali ma koliko da je borbu protivu toga Zla smatrao najsvetijom dužnošću prema Bogu, on se u Gorskom vijencu ipak pomirio s pokoljem poturica kao s političkom nužnošću. Radi uspeha našega naroda u borbi s Turcima, njegov vladika Danilo posle dužeg kolebanja nalazi da takvo zlo kao što je tursko nečoveštvo valja suzbijati svima sredstvima, pa čak i onima koja bi s moralnog gledišta bila nedopuštena. Taj zaključak ne može se složiti s hrišćanskom etikom; on se da braniti jedino u ime nacionalnih interesa i političke celishodnosti. Stoga je razumljivo što nam Njegoš nije ostavio u amanet kulturni, nego nacionalni obrazac. Gorski vijenac završuje se veličanjem nacionalnog junaka Vuka Mandušića, u čijim je rukama svaka puška ubojita.

Među našim pripovedačima i dramskim piscima, oni koji su se bavili opisivanjem društvenog života zapazali su, kao dobri realisti, kako zanimljivu i živopisnu, tako i malu i smešnu stranu ljudi i događaja. U njihovim zapažanjima bilo je više oštrine nego dubine. Oni su slikali tipove i manire. Socijalnim, psihološkim i moralnim problemima slabo su se bavili. Laza Lazarević bolje je uočavao psihološke, nego socijalne probleme; ali i njih je više postavljao, nego rešavao. Jakov Ignjatović, sudeći po njegovim opisima društvenih kriza i propadanja pojedinih staleža i profesija, pokazivao je interesovanja za socijalne probleme; ali s druge strane, sudeći po potpunoj moralnoj neosetljivosti kod junaka njegovih pripovedaka, on sam nije bio toliko moralno razvijen da je mogao stvoriti jedan kulturni obrazac. Nijedan od naših pripovedača i dramskih pisaca nije onako kao Bernard So u Engleskoj pretresao opšteprimljena merila vrednosti. Jamačno stoga što, zbog nedostatka kulturnog obrasca, takva merila vrednosti, s izuzetkom nekih ostataka patrijarhalnih pojmova, nisu u nas postojala.

Iz svega ovoga izilazi da u nas nije bilo ni kulturnog obrasca ni pokušaja da se on izradi. To je praznina tim osetnija, sto je kulturni obrazac nužna dopuna u nacionalnom i političkom obrascu, koje smo imali više ili manje izrađene. Pojedinac bez sumnje treba da bude učlanjen u pojedinim kolektivima i da služi njihovim ciljevima, ali u toj službi ne sme se sav iscrpsti, ako neće da u sebi samome ugasi ognjište slobodne svesti. Pored dužnosti prema pojedinim kolektivima, on ima i dužnost prema svojoj ličnosti, čije će mogućnosti ostati bez njegovih vlastitih napora nepotpuno razvijene.

Na prvi pogled ne da se razumeti da kulturni obrazac, koji je tako potreban pojedincu, ne postoji kod nas Srba, koji važimo za individualiste. Da li je to stoga što, zbog naših posebnih prilika, pitanje narodne sudbine bilo je za pojedinca važnije pitanje od pitanja njegove lične sudbine, pa se i potreba nacionalnog obrasca jače osećala nego potreba kulturnog obrasca… Ili zanemarivanje kulturnog obrasca valja objašnjavati time što je, prvo, usled prosvetiteljskog racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije oslabio, pa s njime oslabilo i negovanje našeg unutrašnjeg života… A mogućno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca leži u samoj prirodi našeg individualizma, koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicija ga pokreće više na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmisljanja o sebi samome. S ovim objašnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo, po kome smo mi još mlad narod s kratkim iskustvom života, koji još nije naučio da ceni vrednosti samodiscipline. Uostalome, kako bilo da bilo, naš individualizam, rukovođen isključivo nacionalnim i političkim obrascima, trošio je svu snagu u spoljašnjoj, društvenoj akciji, i tražio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti.

 

3

Koliko je potrebno pored nacionalnog i političkog obrasca imati i jedan kulturni obrazac, videlo se između dva rata. Nacionalni obrazac bio je zanemaren, jer su nacionalni zadaci izgledali ispunjeni ujedinjenjem srpskog naroda. Politički obrasci bili su zanemareni takođe: stari obrasci nisu odgovarali novim političkim prilikama, a novi obrasci, s izuzetkom komunističkog, nisu bili još izrađeni. Izgledalo je da u toj nestašici nacionalnih i političkih ideala svaki ima da gleda samo svoga posla. To je u stvari značilo da svaki može pustiti da ga njegov privatni egoizam vodi. I naravno javna svest stala je da slabi, i znaci kvareži naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca, koji se u sve većem broju sretao u javnom životu. Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u »čaršijskom« smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar »laktaš« – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto »njegovo«. Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće »korupcionaš«, ali neće biti sasvim svestan tog fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: »Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!«. Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti – i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao sto je poluintelektualac.

 

4

Mi smo na početku ovog odeljka pomenuli da u jednoj tako višenarodnosnoj zemlji kao Jugoslavija može se očekivati utakmica nacionalnih grupa, u kojoj ce uspeti one grupe koje budu imale više nacionalne discipline i koje budu stajale na višem stepenu kulture. Disciplina, ujedinjujući nacionalne napore, daje snagu; kultura daje onaj ugled i onu moralnu nadmoćnost koja, takoreći, neosetno i ne nailazeći na otpor, pobeđuje. Ali i onda kada se ne nalazi u utakmici s drugim nacionalnim grupama, jedna nacija valja da neguje svoju kulturu. Čim se čovek uzdigne nešto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono sto se u filozofiji naziva »vrednost«. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u službu.

Slobodan Jovanović, Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, Vindzor 1964., str 34-42.

NAPOMENA: Pojedine delove teksta podebljao autor bloga (AO).

Označeno , , , , , , ,

4 thoughts on “O kulturnom obrascu

  1. noviinternet kaže:

    I dalje vrlo aktuelno!

  2. respect kaže:

    Još uvek trpimo zbog dečijih bolesti a zrelost naroda nije na vidiku.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: