Konferencija: Obrazovanje za demokratiju

U svom uvodnom izlaganju Jadranka Jelinčić, direktorka Fondacije za otvoreno društvo,  rekla je da je ova dvodnevna konferencija deo proslave 20 godina rada organizacije u Srbiji i njenog bavljenja temom obrazovanja. Tokom tog vremena, cilj Fondacije je bio da se, pored ostalih, promoviše i građanski identitet. Obrazovanje je  par excellence  političko i demokratsko pitanje, istakla je Jelinčić. Stoga, u demokratskim i tranzicionim društvima, glavno pitanje jeste dostupnost obrazovanju.  Takođe, naglasila je Jelinčić, potrebno je da se i u formalnom obrazovanju osigura ambijent maksimalne inkluzivnosti. Potrebno je pravo na obrazovanje preneti iz II pakta (socio-ekonomskih prava) u I pakt (politička prava).

Dejan Ilić, direktor izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ i suorganizator ove konferencije, rekao je da u Srbiji danas nema dovoljno literature koja se bavi samim obrazovanjem – sociologijom i filozofijom obrazovanja. Ranije je to radila „Biblioteka XX vek“ Ivana Čolovića, ali se danas, u tom domenu, oseća praznina.

Tinde Kovač Cerović je predstavila istorijat obrazovanja u Srbiji u poslednjih 30 godina. Osamdesetih godina XX veka, sistem obrazovanja je bio strašno zatvoren. Bilo je vrlo teško prodreti do njega, što je otežavalo posao istraživačima, kao i stručnjacima koji su želeli da ga reformišu i unaprede. Devedesetih godina došlo je do bunta koji se kanalisao kroz organizacije civilnog društva. Svi stručnjaci, koji su držali do svog integriteta, preselili su se iz državnih obrazovnih i istraživačnih institucija u nevladin sektor. Tada su započeti razni projekti, uslovljeni prilikama ratnih godina. Prvi put je pokrenut projekat pružanja psihosocijalne pomoći deci-izbeglicama. Takođe i Antiratna akcija je u tom periodu dala svoj veliki doprinos. Ove aktivnosti i trend „prelivanja“ stručnosti stvorio je ogroman resurs u nevladinom sektoru. U priodu od 2001. do 2004. godine građanska vaspitanje je ušlo u škole i postalo deo formalnog obrazovanja. Podsticala se inicijativa i kreativnost, a roditelji su uključeni u rad školskih saveta. Uspostavljen je sistem stalnog stručnog usavršavanja nastavnika (što je bila prilika i organizacijama civilnog društva da legalno uđu u državni obrazovni sistem i registruju se) i započet je proces reforme srednjoškolskog obrazovanja i pristupanja Bolonjskom procesu i TEMPUS-u. U periodu od 2004. do 2008. godine, dolazilo je, u isto vreme, i do stagnacije i do nastavka reformi. Naglasak je bio stavljen na više i visoko obrazovanje, na uključivanje dece iz ugroženih društvenih grupa, a došlo je i do liberalizacije tržišta udžbenika. Period od 2008. do 2012. godine, Kovač Cerović je nazvala „periodom ka EU integracijama“. Nastavljene su reforme iz 2001., ali je entuzijazam opao. Uvedeni su pedagoški asistenti u škole i „druga šansa“. Pokrenuta su i velika istraživanja u oblasti sistema obrazovanja. Ono što bi još trebalo učiniti jeste reforma finansijske održivosti i racionalizacija mreže škola, kao i stvarna prevencija od nasilja u školama.  Kao glavne probleme istakla je: isključenost roditelja, nebrigu škola o deci (ako ne dolaze na nastavu, psihički problemi, nasilje u porodici, specifičnost svakog deteta…) i pasivnost i nezainteresovanost medija.

Kovač Cerović se posebno osvrnula i na probleme romske dece u obrazovnom sistemu Srbije. Naglasila je problem slanja romske dece u škole za decu ometenu u razvoju i školovanje po „specijalnim programima“. Romska populacija ima otežan pristup predškolskom sistemu (iako je jedna godina boravka u predškolskoj ustanovi zakonska obaveza), nema finansijske ni sistemske podrške, kao ni tela koja bi nadzirala diskriminaciju nad njima. Za razliku od prethodnih godina, u Srbiji se pojavila segregacija, pa tako sada postoje odeljenja, pa i čitave škole u koje idu samo Romi.

Nenad Dimitrijević sa Centralnoevropskog univerziteta iz Budimpešte otvorio je pitanje funkcije obrazovanja danas. On smatra da je njegova glavna uloga u razumevanju nedavne ratne prošlosti: uloge političkih i intelektualnih elita, refleksije moralne kulture i kritike i prekida kontinuiteta sa ideologijom zločina. Naš nacionalni i politički identitet su degradirani zločinima počinjenim u njihovo ime, rekao je Dimitrijević. Neophodni su nam alternativni moralni standardi. Ali, pošto u Srbiji moralnih standarda ni nema, potrebno je izgraditi ih iz temelja. U kontekstu u obrazovanja, naglasio je da nisu samo srpska deca i uopšte srbijnska deca adresati našeg prosvetnog sistema. Direktni adresati su i žrtve zločinačke politike Srbije iz regiona (Hrvatska, BiH, Kosovo). Stoga, obrazovanje mora da omogući i osposobi decu da razlikuju dobro od zla i da podstiče solidarnost, empatiju i saosećanje sa onima koji su patili zbog nas.

Ivana Spasić sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu upitala je „da li inkluzivni pristup podrazumeva i uključivanje Crkve u taj proces?!“ i naglasila potrebu za uspostavljanjem konsenzusa oko koncepcije i ciljeva obrazovanja u Srbiji. Takođe, upitala je i šta se desilo sa individualnim pristupom deci. Kao direktna posledica nedostatka ovog pristupa jeste „reprodukovanje privilegija“. Deca čiji roditelji nisu obrazovani teže prolaze kroz školu i obrnuto. Škola tu ništa ne pomaže i ne omogućava socijalnu dinamiku.

Viktor Ivančić, novinar iz Zagreba i saradnik tjednika/nedeljnika „Novosti“, na primeru studentskih demonstracija u Hrvatskoj od pre tri godine komentarisao je ulogu medija u obrazovanju. On je naglasio da su se najgore pokazali mediji koji su u privatnom vlasništvu. Mediji se ispoljavaju kao deo vlasti, rekao je Ivančić.

Svetlana Lukić, iz „Peščanika“, rekla je da ona koristi svaku, pa i najmanju, priliku da se povede dijalog. Međutim, u Srbiji se gotovo ništa ne događa. Na beogradskom Univerzitetu ne žele da govore o problemima, žele da ostanu anonimni.  U svim vladama od 2000. godine, ministarstvo je prepuštano gotovo partijskim neprijateljima i bilo moneta za potkusurivanje. Mediji nemaju pristup institucijama i ljudima koji bi bili spremni da govore. U Srbiji ljudi imaju potrebu da imaju koordinatni sistem vrednosti. Moraju postojati neki anksiomi civilizovanog sveta i neka pitanja koja ne smeju biti deo rasprave (izjednačavanje zločinaca i žrtava, dovođenje u pitanje pojedinih ljudskih prava). Lukić je naglasila i da nedostaju stručna javnost i aktivno civilno društvo.

Organizatori:  Fondacija za otvoreno društvo i Fabrika knjiga

Hotel „Balkan“, 21. septembar 2012.

Autor izveštaja: Aleksandar Obradović

Označeno , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: