U slavu sramne prošlosti

Niko se nikada nije izvinio, od prvog sramnog postpetooktobarskog baljezganja nesrećnog Gorana Svilanovića u Zagrebu koji je za Srbe u Hrvatskoj i drugim delovima bivše Jugoslavije zatražio „razumevanje“, jer smislio je, „strah je nešto što ljude nagoni na najveće zločine“i inaugurisao matricu za naslednike koja pada kao melem na kama patriotizam egzekutora i širokih narodnih masa, „setite se šta ste vi nama radili“

Počelo je odbrojavanje do 24. marta i trinaestogodišnjice početka NATO intervencije na SR Jugoslaviju: Demokratska stranka oličena u beogradskim vlastima najavile su da će tog dana na štajgi otvoriti nešto čemu tepaju spomen obeležje, što će biti posvećeno, kako kaže jedan od gradskih očuha, „svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih“. Baš tu je, objašnjavaju, mesto za spomenik svim žrtvama i braniteljima jer je Beograd bio glavni grad bivše države. Ne zna se kako će izgledati to što se već pravi, ko je autor, ali je izvesno čemu će služiti „idejno rešenje“. Dileme je, kao da predstavlja otvaranje supermarketa „za svakog po nešto“ otklonio bestidni promoter najnovije tadić-đilasovske svinjarije Zoran Alimpić, zamenik predsednika Skupštine Grada u odgovoru na pitanje Radija Slobodna Evropa o tome da li će spomenik biti posvećen i onima koji su rušili Vukovar, Dubrovnik, koji su bombardovali Sarajevo. „To je spomenik braniocima, ljudima koji su pozvani u vojsku da brane svoju zemlju, koji su se odazvali, koji su dali svoj život. Oni zaslužuju spomenik. U ratu je, naravno, bilo žrtava. Naravno da su pucali iz topova i naravno da je bilo razaranja. Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali. Pa, to se podrazumeva. Svako ko bude tamo palio sveću ili polagao venac, razumeće to na svoj način“.

Beleg poraza
Da, „i naravno“ da imamo posla sa primitivnom, elementarno neobrazovanom osobom koja ne zna o čemu priča i toliko je bahato samouverena kada iznosi besmislice i gluposti, da u priči o beogradskom obračunu sa civilizacijom ništa ne može da nas iznenadi. A zapravo je i svejedno ko će obznaniti vest i raščlaniti srbijansku politiku novijeg doba. Jedina ponuda, poraženog Beograda i ponositih naslednika njegovog ratnog plena žrtvama iz susedstva je, sada već solidni broj godina, poniženje koje im se upućuje iz glavnog štaba kontinuiteta sa dobrovoljno prihvaćenim ludilom. Ta disciplina od pada Slobodana Miloševića dobija različite nakazne pojavne oblike u svirepom nasilju nad rečima koje zvanična Srbija oholo naziva izvinjenjima, ili „simboličnih činova“ Nije čudno da je samozvani, razoružani, groteskni balkanski lider u različitim nečasnim disciplinama, okuražen suicidnom, uzaludnom učtivošću suseda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te neopreznošću međunarodnih epidemiologa, u najnovijoj fazi nastavio da baulja, onemogućen da se razmeće silom, ali ne i da uznemirava pristojan svet. Svima koji su, greškom ili namerno, ćutali o ovoj poratnoj tragediji, naravno i onima koji su je nazivali pravim imenom, isporučena je zločinačka deterdžent ideja koja, gde drugde nego u epicentru Pijemonta zločina protiv čovečnosti.

 

Kakva gesta, daje se prilika žrtvama Beograda da u njemu zapale sveću, to će moći da učine i žrtve iz Vukovara, Dubrobvnika, Sarajeva, iz koncentracionih logora po Srbiji, Albanci sa Kosova kojima su pobijene porodice, Bošnjaci iz Srebrenice i Bijeljine. U isto vreme, recimo, kad i krvnici iz državnih formacija koje su ubijale, mučile, silovale, palile i pljačkale po Hrvatskoj, Bosni, Kosovu. Kakva katarza iz tadićevskog repertoara poniženja žrtava, izaziva stid kao i sva njegova bauljanja po bliskoj prošlosti.

Podsmevanje s pijetetom
Još malo sramote: „Potrebno je da narodi pruže ruke jedni drugima i da nastavimo da živimo kao što smo nekada živeli“, kazaće u Potočarima na desetogodišnjicu genocida, pre nego što će Skupština Srbije doneti nekakvu Deklaraciju bez reči genocid. Još bolje: „Došao sam ovde da uputim reči izvinjenja i iskažem žaljenje“, promrsio je bljutavo opšte mesto na Ovčari, pre nego što je domaćinima uvalio buđave istorije bolesti pacijenata Vukovarske bolnice, iz vremena kada se još umiralo od pegavog tifusa.

Zajednički imenitelj svih Tadićevih poniženja žrtava je to što se nikada nije izvinio i što su se timovi nacoša od pera za svaki njegov nastup znojili kako da u beogradske masakre udenu i neke druge, „njihove“. A mediji su poput Pavlovljevih zamoraca prenosili bezočnu laž da se predsednik „izvinio“. Naprosto, tako je bilo od prvog sramnog postpetooktobarskog baljezganja nesrećnog Gorana Svilanovića u Zagrebu koji je za Srbe u Hrvatskoj i drugim delovima bivše Jugoslavije zatražio „razumevanje“, jer smislio je, „strah je nešto što ljude nagoni na najveće zločine“. „U sećanjima Srba su Jasenovac i neka druga mesta i to je ono što ih je učinilo manje ljudima nego što je trebalo, i to je ono što ih je navelo na zločine“, izgovorio je šef diplomatije SR Jugoslavije. Taj je, diplomatski rečeno, ulični primitivac iz osakaćenog Građanskog saveza Srbije „izrazio žaljenje“, a državna štampa je Srbiji uknjižila nepostojeće izvinjenje. Izgovorio je matricu za sve naslednike koja pada kao melem na kama patriotizam egzekutora i širokih narodnih masa, „setite se šta ste vi nama radili“.

Klanje i pljačka – nužnosti i nepogode
Neoboriva logika pomenutog: vi ste nas klali, onda smo se mi uplašili da ćete ponovo, pa smo cvećem ispratili tenkove da nas više ne koljete, ustanovljena u vreme snažne ratne propagande Slobodana Miloševića, neokrznuta je, evo, dočekala da joj se podigne spomenik.

 

Od Svilanovića se ništa nije promenilo do vladike Grigorija koji je u dubrovačkoj katedrali zajaukao: „Treba da govorimo uvek i iznova: oprosti nam, Bože, grehe naše. I jednako tako snažno i iskreno – oprostite, braćo i sestre, jer Otac naš oprostiće nama dugove naše, samo ako i mi opraštamo dužnicima svojim. Na ovom svetom mestu, u ovoj prelepoj katedrali i u ovom čudesnom gradu, imam potrebu, kao hrišćanin i episkop da izgovorim ovu hrišćansku reč – oprostite“, rekao je Grigorije.

Dopalo se domaćinima njegovim, ali ne znamo za šta je tražio oproštaj; ta mantijaška hipokrizija ima svoja pravila, niko ti neće zameriti ako tražiš oproštaj. A tvoji, pope, hoće ako kažeš da Dubrovačka operacija iz 1991. koja je trajala gotovo sve vreme rata, nije bila zemljotres iz 1667, ni požar iz 1706. nego brutalna ubilačko-pljačkaška agresija na spomenik kulture i ljude u njemu u kojoj su učestvovali podivljali crnogorski rezervisti, Drugi, Titogradski korpus, Mostarski korpus, 37. Užički korpus, 472. motorizovano-tenkovska brigada iz Trebinja Deveti Vojnopomorski sektor JRM iz Kumbora.

Eto, i Grigorije i Dubrovčani mogu da pale sveće na štajgi.

Predsednik Srbije, njegovi koalicioni partneri i masovno isprani mozgovi knjiže još jedan stravični trijumf za Tadićevu hroniku beščašća. Nije kraj, najavili su i izgradnju memorijalnog centra. A Beogradom i Srbijom slobodno šetaju zločinci sa pripremljenim svećama za pokoj duše zaklanih.

Autor: Bojan Tončić

Tekst objavljen na www.e-novine.com

 

Označeno , , , , , , , , , , , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: