Dva dana referenduma, a između noć

Dana 14. februara 2012. godine, na severu Kosova održava se referendum o priznavanju institucija Republike Kosovo. U tri opštine (severna Kosovska Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok), glasanje je otpočelo danas i traja će do sutra (15.02.), a u opštini Leposavić glasaće se samo sutra 15. februara.

Referendumsko pitanje glasi: „Da li prihvatate institucije takozvane ‘Republike Kosovo'“? Glasački listići su odštampani na srpskom i albanskom jeziku, a glasaće se na 82 referendumska mesta. Albanci koji žive u tri albanska sela u opštini Zvečan su izjavili da neće izaći na referendum.

Ovaj referendum su organizovali predsednici 4 opštine na severu Kosova. Podršku su dobili od pojedinih opozicionih stranaka u Srbiji i regionalnog predstavnika Međunarodne krizne grupe. Neslaganje su izrazili predstavnici vlasti u Beogradu, EU, kao i predstavnici Srba u kosovskim institucijama (npr. Rada Trajković).

Ovo su, manje ili više, informacije koje imamo i koje znamo. Postoje spekulacije da je to „Vučićev“, „Koštuničin“, „Konuzinov“ referendum, ali i o tome se može polemisati kada bude dostupno više činjenica. Ono o čemu se u ovom trenutku može govoriti jeste pravo na referendum i političke posledice korišćenja takvog prava.

U svakoj demokratskoj zemlji (makar ako se samo i predstavlja kao takva), pravo na referendum i neposredno odlučivanje o temama od opšteg interesa je zagarantovano pravo. U Švajcarskoj, na primer, referendumi su skoro svakodnevna pojava. Po mom mišljenju, tu ne bi smelo da bude spora. S druge strane, postavlja se pitanje – kada se (zlo)upotrebljava to pravo? Odnosno, kada politički predstavnici, koji su dobili mandat da rešavaju pitanja od opšteg interesa, prebacuju odgovornost na svoje poverenike, tj. građane koji su ih izabrali. Takvih referenduma je bilo i kod nas i u svetu. Na primer, u već pomenutoj Švarcarskoj, sramni referendumi o imigrantima i minaretima, a u bivšoj SRJ referendum od 23. aprila 1998. ( Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?) koji je dao legitimitet politici Slobodana Miloševića koja je dovela do masovnih zločina nad civilima na Kosovu i intervencije NATO 1999. godine. Populistički političari, braneći svoje pozicije, peru svoje ruke i skidaju odgovornost sa sebe i navaljuju je na leđa građana koji su, po prirodi stvari, manje (ili potpuno krivo) obavešteni i koji mogu da se izjasne samo sa DA ili NE. Ili eventualno da apstiniraju.

Šta ovde možemo reći o odgovornosti predsednika četiri kosovske opštine (ako, za sada, samo njih prihvatimo kao organizatore ovog izjašnjavanja)?  Ako referendum ne uspe, bilo bi logično da sva četvorica podnesu ostavke i da se pokrene proces integracije Severa u ostatak Kosova. Ako, pak referendum uspe, koja je strategija? Stanovnici Severa su odbacili suverenitet Prištine. Beograd se suprotstavlja referendumu. Međunarodna zajednica ni u kom slučaju neće dozvoliti „integraciju“ Severa sa Srbijom. Stanovnici severa Kosova će biti potpuno odsečeni. Da li će opet tražiti ruska državljanstva (iako su već jednom odbijeni)? Ili kineska?! Koja je strategija ekonomske, pa i političke održivosti ove četiri opštine sa 40 000 stanovnika, u regiji koja je ekonomski potpuno devastirana i pasivna?

Drugo pitanje odgovornosti se postavlja naspram Srba koji žive južno od reke Ibar. Ono što je možda manje poznato je činjenica da na centralnom i južnom Kosovu živi duplo više Srba nego na tzv. „Severnom Kosovu“. Na „Jugu“ ih je 80 000! Šta je sa njima? Oni su raštrkani po celom Kosovu. Najčešće se ne nalaze uz granicu sa Srbijom. Da li su oni manje važni? Ili manje Srbi? Ili manje „teritorijalno profitabilni“ Srbi? Ako se ikada bude pisala knjiga o izdajastvu sopstvenog naroda, ovaj referendum, kao i ukupna politika Beograda prema Kosovu, zauzeće jedan dobar deo te „bele knjige“.

Ako se malo odaljimo od pitanja odgovornosti (koja se, čini mi se, uzalud postavljaju), doći ćemo do pitanja procedure. Lično, jako sam osetljiv na sva „izjašnjavanja naroda“ koja traju dva dana – s jednom noći između. Kod jednog dela građana Srbije ostao je i dalje gorak ukus referenduma iz 2006. na kojem se glasalo o trenutno važećem Ustavu Srbije, a koji je takođe trajao dva dana (28. i 29. septrembar).  Na žalost, niko od organizatora niti posmatrača ovog referenduma, nikada nije potvrdio  insinuacije o nelegalnosti referenduma. Ono što, međutim, otvara još veću sumnju jeste činjenica da niko ta govorkanja nije ni demantovao niti pokrenuo ikakvu tužbu protiv tih lica.  Referendum koji se trenutno održava Kosovu nema čak ni posmatrače. A duga je noć.

U oči upada i sam datum organizovanja referenduma. U medijima se često povezuje sa Danom državnosti Srbije (15.02.). To može biti politička i simbolička poruka, kao sredstvo mobilizacije građana. Međutim, 17. februara obeležava se Dan državnosti Kosova, odnosna četvrta godišnjica proglašenja njegove nezavisnosti. Ne treba biti ni psiholog ni dramaturg da bi se pretpostavilo da je rezultat ovog referenduma pripremljen i kao „poklon“ kosovskoj nezavisnosti. Misim da je taj račun napravljen bez krčamara i da će se ovim poklonom može kupiti samo karta u jednom smeru – u propast.

Označeno , , , , , , , , , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: