Između Atlantskog “okeana“ i ruske “udice“

Početkom meseca aprila ove godine (2009.), Hrvatska i Albanija su pristupile NATO-u.
Od tog trenutka, Srbija se našla okružena susedima koji su ili članovi NATO-a (Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija) ili one koje su blizu tog statusa (BiH, Crna Gora i Makedonija). Tome treba dodati i Kosovo, kao teritoriju sa najvećom NATO bazom u ovom delu Evrope.
Republika Srbija je pre toga u Skupštini usvojila svoju Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Time je prekinuta integracija u strukture NATO-a. U slučaju da se postavi pitanje o pristupu u ovu organizaciju, Srbija se obavezala na referendum.

Šta nosi članstvo, a šta neutralnost?

Članstvo u NATO-u

    • Članstvo bi Srbiji omogućilo da učestvuje u kreiranju bezbednosne politike u regionu sa svojim susedima u okviru jedne dobro institucionalizovane strukture
    • Smanjila bi se opasnost od izbijanja regionalnih sukoba
    • Srbija bi profitirala i u ekonomskom smislu, jer samo članstvo, pored bezbednosne dimenzije, nosi i simbole ekonomske stabilnosti i demokratske “uhodanosti“

Neutralnost Srbije

    • Srbija ostaje privržena principu koji je definisao jos ministar spoljnih poslova SiCG Vuk Drašković o “nemešanju u stvari koje se Srbije direktno ne tiču“
    • Srbija ima odrešena ruke za saradnju i sa ostalim (vanevropskim) činiocima u oblasti bezbednosne politike
    • Srbija u političkom smislu gradi imidž “pacifističke zemlje“ i , u nekom smislu, vraća se na neka od načela politike nesvrstanosti

Kako stvari sada stoje, Srbija se opredila za svoju ulogu nesvrstanosti. Zašto? Pre svega, razlozi su nedavna prošlost (NATO bombardovanje 1999.), ali i populistička politika koja se vodi povodom toga. Takođe, tu je i jako insistiranje srbijanske javnosti da naši vojnici ne treba da ginu “po Iracima i Avganistanima“, tj. da se uključuju u rizične akcije koje se Srbije direktno ne tiču i koje mogu i bez Srbije da prođu. Ova tri razloga (prvi emotivno-iracionalni, drugi populistički i treći vrlo racionalistički) su se odlučila, na duži rok, za neutralnost Srbije.

Šta to sobom nosi?

“Okean“

Odbacivanjem NATO “aranžmana“, Srbija je na sebe preuzela ulogu koju sa svojim sadašnjim kapacitetima teško može da podnese. Sa nerešenim pitanjem Kosova, sa neodređenom granicom sa Hrvatskom, u procesu integracije u EU, a uz to, u trenutku kad su sve susedne zemlje obuhvaćene NATO sistemom, Srbija se ne nalazi u preterano zavidnoj poziciji za ostvarivanje svojih ciljeva. Takođe, treba dodati i to da neutralnost nije nimalo jeftina stvar. Naime, Švedska, Švajcarska i Austrija (zemlje koje nisu članice NATO-a) ulažu mnogo više novca za svoju bezbednost, nego što to čine članice Atlantskog saveza.

“Udica“

Druga opasnost koja vreba Srbiju jeste Rusija, tj. njena lična slabost prema istoj. U trenutku kada još dosta stvari može krenuti po zlu, Srbija u nekom trenutku, može da skrene ka “zagrljaju majke Rusije“. U ovom trenutku, šanse za to su jako male. S jedne strane, trenutno političko vođstvo Srbije ne vidi sebe u tako čemu. S druge strane, Rusija ima pune ruke posla u svom susedstvu da bi se sad upetljavala i u uvek problematični Balkan. Ali, ne treba isključiti ni mogućnost promene političke garniture u Srbiji, kao i mogućnost zaoštravanja odnosa na relaciji NATO-Rusija. Tada bi i najmanja tenzija, koju bi Srbija mogla da protumači kao nepravdu prema njoj ili koja bi Rusiji mogla da povredi ponos i dugoročne interese, mogla da dovede do “snažnog zagrljaja SRB-RUS“. To bi opet, s druge strane, uvelu Srbiju u neki rat koji “nije njen“.

Srbijo, šta činiti?

S obzirom da se trenutna bezbednosna politika u Srbiji neće menjati i s obzirom na vrlo male izglede za uspeh “pro-NATO“ referenduma, Srbija mora da izgradi svoju strategiju PRAVE neutralnosti.

Šta bi ova strategija podrazumevala?

    • Srbija mora što pre rešiti sva svoja goruća teritorijalna pitanja. Ta pitanja su manje (granica sa Hrvatskom) ili više (Kosovo) teška, ali moramo biti svesni da vreme NEĆE raditi za nas.
    • Mora odrediti svoje bezbednosne ciljeve  i to u čvrstoj saradnji sa svojim susedima.
    • Srbija će morati da održava intenzivne kontaknte sa svim globalno relevantnim bezbednosni činiocima (NATO, Rusija, Kina, UN) i da “plovi“ između različitih interesa.
    • Srbija će morati da razradi svoju strategiju javne diplomatije kojom će svoju bezbedonosnu anomaliju ublažiti i izgraditi svoj imidž kao “male, pacifističke zemlje sa kredibilitetom i postojanom neutralnošću“ (što predstavlja i najškakljiviji deo posla).

Da li je Srbija sposobna za tako što?

Označeno , , , , , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: